СТРАНИЦУ УРЕЂУЈЕ: ВЕСНА МИЛЕНКОВИЋ, СПЕЦ.ПРОФ.

МУЗИКОЛОГ И СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА МЕНАЏМЕНТ У ОБРАЗОВАЊУ

Класицизам

Класицизам у музици временски обухвата другу половину 18. и почетак 19. века. То је раздобље бурних друштвених промена - буди се либерално грађанство, развијају просветитељство и рационализам, мењају друштвене конвенције и улога уметности у друштву. За формирање класичног стила најзаслужнији композитори су Јозеф Хајдн, Волфганг Амадеус Моцарт и Лудвиг ван Бетовен који су живели и стварали у Бечу, па је у историји цела епоха названа "бечким класицизмом".

Франц Јозеф Хајдн (1732 - 1809) је био аустријски композитор и диригент.

Хајдн је најзначајнији представник епохе класицизма. Његов најплоднији стваралачки период био је за време службе на двору мађарског грофа Естерхазија,код кога је радио као дворски композитор и диригент дворског оркестра.Хајдн је дао неизмерно богат и разноврстан опус, што сведочи о лакоћи стварања и о потреби тадашњег музичког тржишта које је стално тражило нова дела. Његове 104 симфоније, 24 клавирска концерта, 5 концерата за виолончело, мноштво коморних композиција за различите инструменте и ансамбле, тридесетак опера, ораторијума, мисе, кантате - све то чини један од најбогатијих опуса у историји компоновања уопште.

Волфганг Амадеус Моцарт (1756 - 1791) био је аустријски композитор и пијаниста, један од најзначајнијих и најутицајнијих светских композитора класичне музике.

Моцартов рад од преко шест стотина дела, покрива готово све жанрове његовог доба, укључујући симфоније, концерте, камерну музику, музику за клавир, оперске и хорске композиције.

У свом најранијем детињству у Салцбургу, Моцарт је показао невероватне способности свирајући клавијатуре и виолину. Са само пет година његово компоновање и наступи су били цењени и уважавани од стране европског племства и аристократије. Када је напунио седамнаест година, добио је посао музичара на двору у Салцбургу. Међутим, одрастао је неспокојан и незадовољан, често је путовао у потрази за бољим положајем, али увек активно компонујући. Током посете Бечу 1781. године, након што је добио отказ на двору, одлучио је да се насели у овом граду, где је касније стекао славу. Интересантно да је Моцарт остао у Бечу до краја живота, упркос томе што је пролазио кроз тешке финансијске ситуације. У последњим годинама свог живота, компоновао је многа позната дела, велики број симфонија, познате концерте и опере, као и његово последње дело, Реквијем. Околности његове преране смрти, предмет су многих спекулација.

Лудвиг ван Бетовен (1770 -  1827) је био немачки композитор, надмоћна музичка фигура у прелазном периоду између ере класицизма и романтизма.

Рођен је у Бону у Немачкој, од оца Јохана ван Бетовена, фламанског порекла и мајке Магдалене Кеверик ван Бетовен . Његов отац је радио као музичар на двору у граду Бону .

Сматра се једним од највећих композитора и велеумова свих времена. Међу његовим најпознатијим делима су V симфонија, VI симфонија, IX симфонија, Миса Солемнис, клавирска дела као на пример, комад За Елизу, сонате Патетична Соната и Месечева Соната, Клавирска соната бр. 23, Апасионата или последња, Клавирска Соната бр. 32, Ц-мол, опус 111.

Бетовенова пијанистичка техника биле је револуционарна за оно доба. Красила ју је невероватна снага у брзим и снажним музичким токовима, а изразита мелодиозност у лаганим и распеваним. Била је то права детонација експлозива према пијанистичкој техници старог кова која је красила Бетовенове претходнике, која је упоређивана са баратањем луком и стрелом. Када би дириговао оркестром, Бетовен би се високо уздизао, снажно усправљао код силовитих и брзих звучних покрета, а готово сагињао под пулт код умерених, спорих и распеваних. Уопште узев, као интерпретатор био је немиран, плаховит, емотиван, али и веома изражајан, па чак и савршен.

Како је глувоћа постајала израженија, он је то све теже подносио, затварао се у себе, избегавао људе, са својим пријатељима комуницирао преко свешчица, које су касније штампане и продаване. Последњих девет година свог живота, када је глувоћа постала дефинитивна, повукао се у свој властити свет тишине, у коме ствара своја највећа ремек дела.


Музика барока

Барок је период XVII века и прве половине XVIII века.

То је период јачања двора и цркве, као и велике раскоши која се огледала у китњастим фасадама, унутрашњој декорацији, гардероби...

То је период када краљевске и аристократске куће запошљавају композиторе и имају своје оркестре.

У музици се формирају тонски родови - ДУР и МОЛ, стварају нови музички облици, музички инструменти...

У бароку настаје велики број нових музичких облика:

ОПЕРА (opera per musicа=музичко дело) је вокално-инструментално дело са драмском радњом. Настала је у Италији 1594. као резултат покушаја оживљавања грчеке трагедије.

ОРАТОРИЈУМ (orаtorium=простор за молитву, orare=молити се) је вокално-инструментално дело слично опери, али без драмске радње. Религиозног је, епског карактера за солисте, хор и оркестар.

ПАСИЈА (passio-патња) је вокално-инструментално дело слично ораторијуму, а текстови су преузети из делова Библије који говоре о мукама и страдањима Исуса Христа.

КАНТАТА (cantare-певање). је вокално-инструментално дело у више ставова, лирског карактера за солисте, хор и оркестар.

инструменталнe композицијe  су : ФУГАСВИТА, КОНЦЕРТ (кончерто гросо)

Јохан Себастијан Бах

(1685-1750)

Немачки композитор, за живота познатији као оргуљаш, оставио је за собом велики број дела. Писао је све музичке форме барока, осим опере и то превасходно духовну музику за потребе цркви у којима је радио као оргуљаш, а за своју душу инструменталну музику). Затим је писао кантате (и духовне и световне-око 300), мисе, ораторијуме (Божићни), инструментална дела за клавир (Добро темперовани клавир, двогласне и трогласне инвенције...), оргуље, концерте (Бранденбуршке концерте), свите, фуге (Музичка жртва, Уметност фуге). Био је тих и повучен човек са бројном породицом, окренут музици. После смрти његово дело било је потпуно заборављено.

Георг Фридрих Хендл

(1685-1759)

Немачки музичар је живео раскошно, окружен славом и почастима. Пуно је путовао, а већи део живота провео је у Лондону. Писао је велика вокално-инструментална дела - опере (око 50 опера) и ораторијуме (Месија, Израел у Египту, Самсон, Јуда Макабејац...), која су се одликовала ефектном музиком и значајном улогом хора. Поред тога , током живота у Лондону, створио је две оркестарске свите за извођење под отвореним небом, које су обележиле његово стваралаштво - Музика за ватромет и Музика на води.

Музика ренесансе

Ренесанса је период 15. и 16. века.

Не појављује се у свим земљама истовремено. Припремана је још у 14. веку, да би врхунац достигла тек у 16. веку.

Врсте вишегласја које се појављују су:

ХОМОФОНИЈА - вишегласна музика у којој се један глас има водећу мелодију, а остали гласови су пратећи

ПОЛИФОНИЈА - вишегласна музика у којој су сви гласови равноправни (прави пример је канон)

Музички облици ренесансе:

МИСА је најважнији облик богослужења католичке цркве, али и музички облик који је био заступљен у свим епохама. Састоји се из више делова, који су идентични као у црквеним службама и вокалног је извођења. Припада полифоној техници компоновања.

МОТЕТ је вишегласни музички облик духовног карактера. Такође, је вокално музичко дело.

МАДРИГАЛ је музички облик световног карактера. Пореклом је из Италије. У почетку је био вокални, а касније добија и инструменталну пратњу.

ШАНСОНА је музички облик световног карактера пореклом из Француске. Представља вокалне и вокално-инструменталне композиције љубавног садржаја. Шансона се задржала до данас.

Средњовековна музика

После пада Римског царства (476. године) наступа нови историјски период - СРЕДЊИ ВЕК, који ће трајати 10 векова.Развијају се две врсте музике: ДУХОВНА (црквена, музика за црквене потребе) и СВЕТОВНА (народна, музика намењена свакодневном животу).

Распад Римске империје на Источно и Западно римско царство доводи, уз расцеп хришћанске цркве на византијску (православну) и грегоријанску (католичку), до развијања два раличита музичка правца: Источно православно црквено певање и Западноевропско римокатоличко црквено певање.

Византија

Музика је била једногласна, јер се сматрало да се само једноглсним музицирањем може славити Бог. Црквено певање Византије се заснивало на осмогласју (систем од осам гласова у којима су садржани мелодијско-ритмички модели на основу којих се, низањем модела и њиховим комбиновањем и варирањем, компонује). Збирка песама недељних служби посвећених Христовом васкрсењу зове се ОСМОГЛАСНИК или ОКТОИХ. Оваква традиција певања настављена је у православној музици грчке, српске, руске и бугарске цркве.

У православној цркви основу богослужења чине вечерње, јутрење и литургија.

Западно римско царствo

Опасност по духовно јединство цркве, чије седиште је било у Риму, натерало је папу Гргура I, почетком VI века, да одабере и утврди мелодије које ће се певати у току целе црквене године на целој териоторији западноевропског богослужења. По њему средњовековне црквене песме назване су ГРЕГОРИЈАНСКИ КОРАЛИ. Песме су биле једноглсне, без инструменталне пратње, а текстови на латинском језику преузети из Библије. Временом, извођење грегоријанског корала могло је бити разнолико:

  • Свештеник соло,
  • Група певача (хор),
  • Дијалог свештеника и хора (респозоријално певање),
  • Дијалог два хора (антифоно певање)                                                                                       До IX века музика је била једноглaсна, а затим се додају један по један глас и тако настају први облици вишегласја.                                                                                    Инструменталну музику неговали су путујући музичари, који су најзаслужнији за очување народне музике. Називали су их жонглери, шпилмани, свирци итд., а они су се осим свирањем, бавили и певањем, играњем и циркуским вештинама. Црква их је дуго прогањала, па су их називали ПУТУЈУЋИМ музичарима. Током XII и XIII века, после крсташких ратова, витешки сталеж (виши сталеж) је почео да се интересује за световну музику по узору на путујуће музичаре. Опевали су љубав, природу, ратове... Њих су називали трубадурима на југу Француское, труверима на северу Француске и минезингерима у Немачкој
ANTICKO POZORISTE
ANTICKO POZORISTE

Музика старог века

Старо или античко доба обухвата време појаве првих цивилизација (око 3000 година пре Христа до пада западног римског царства око 476. године нове ере). Прве цивилизације су били народи Месопотамије (Сумери, Асирци и Вавилонци), Египта, Кине, Индије, Палестине, античке Грчке и Рима и имали су сличан степен музичког развоја. У складу са робовласничким друштвеним уређењем дошло је до раздвајања музике на музику владајуће класе и музику маса.

Најстарији облик организованог распоређивања тонова је лествица ПЕНТАТОНИКА. То је низ од 5 тонова, без полустепена, где је најмањи размак цео степен.

Врхунац музичке уметности старог века проналазимо у строј Грчкој. Најпознатији облик хорске музике био је ДИТИРАМБ - песме посвећене богу Дионису (богу вина и весеља) заштитнику позоришта.На основу дитирамба развија се ГРЧКА ТРАГЕДИЈА - омиљена уметничка врста која у себи сједињује певање, свирање, играње и глуму. Представе су одржаване у великим позориштима под ведрим небом која су могла да приме и по 20 000 гледалаца. Гледалиште је било полукружно степенасто (обично изграђено на брежуљку) са округлим средишњим делом (оркестра) на којој се налазио хор, а иза оркестре налазила се платформа на којој су играли глумци.


Музика праисторије

Музика је била саставни део живота заједнице - магијских обреда, радног процеса, спонтани израз емоционалних стања, па чак и средство за преношење порука на даљину. Песма је била повезана са игром и мимиком, а често уз одговарајуће маскирање и украшавање тела. Изводила се спонтаним исказивањем тренутног расположења - импровизовањем.

С обзиром да свет испуњавају звуци природе (хук ветрова, шум морских таласа, удар грома, рика животиња, цвркут птица, љубавни зов животиња), сматра се да је могуће настајање музике везано за имитирање тих звукова, прво гласом, затим је човек открио да док пева може да пљеска рукама, тупка ногама по земљи или удара по телу, а затим и да користи разне материјале који су могли да се пронађу у окружењу (кости, рогови, шупља стабла, камење, плодови разних биљака, шкољке...). Од ових материјала стварани су и први инструменти.

Наука која истражује порекло музике зове се етномузикологија. Проналажени су разни одговори и објашњења, али најреалније теорије се заснивају на цртежима пронађеним по пећинама, остацима најранијих музичких инструмената и проучавању племенских заједница које и данас живе на најнижем ступњу развоја у Африци, Јужној Америци, Аустралији..

Инструменти

У уметничкој музици се користи велики број музичких инструмената различите величине, облика, материјала, начина свирања... На основу најбитнијих карактеристика које се односе на начин добијања тона, подељени су у 4 велике групе: 

-ЖИЧАНИ ИНСТРУМЕНТИ

-ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

-УДАРАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ 

-ИНСТРУМЕНТИ СА ДИРКАМА (КЛАВИЈАТУРОМ)

Жичани инструменти

Група жичаних инструмената назив је добила по основном делу на коме се добија тон, а то је ЖИЦА.

Висина тона зависи од дужине и дебљине жица, као и од затегнутости жица.

Ако су жице дуже и дебље, тонови су нижи, а ако су жице тање и краће, тонови су виши.

Када је у питању затегнутост жица, њоме се врши, првенствено, штимовање жица (затезање или опуштање жица да би се добио одговарајући почетни тон за сваку жицу). Међутим, код харфе, затезањем жица може да се врши и промена висине тона и то тако што кад се жице затегну, добијају се виши тонови, а када се жице опусте, добијају се нижи тонови.

У зависности од тога како се утиче на ту жицу да би произвела тон, жичани инструменти се деле на две подгрупе: 

1) гудачки и 

2) трзалачки инструменти.

ГУДАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ 

Гудачки инструменти су подгрупа жичаних инструмената код којих се тон добија превлачењем гудала преко жица.

ГУДАЛО је један од два основна дела гудачких инструмената. Састоји се од:

  • штапа који се прави од ружиног дрвета, пернабуке (Бразил) или неке друге врсте егзотичног дрвета које је чврсто, а опет јако еластично.
  • струна за које су се дуго користиле длаке из коњског репа, док се данас користе вештачке варијанте (пластичне струне) и може даих буде по 100-150 у једном гудалу
  • жабице, доњег дела гудала, а које служи за затезање струна.

Треба поменути и помоћно средство калафонијум, за подмазивање струна на гудалу. Прави се од смоле.Други основни део свих гудачких инструмената је ТЕЛО.

Тело се састоји од резонантне кутије, врата, главе и жица.ви гудачки инструменти имају 4 жице које су различите дебљине и дужине (у зависности од величине инструмента). Начин свирања на жицама је следећи:

  • десном руком, помоћу гудала се производе тонови
  • левом руком се жице притискају на врату, тиме се врши њихово скраћивање, а самим тим и промена дужине жице, тј. промена висине тона (краћа жица-виши тон). На врату нема обележених тонова, па се тачност свирања заснива на искуству и изузетном слуху свирача.

У посебним приликама, гудачки инструменти могу да се свирају на начин као трзалачки инструменти-трзањем жица, што се зове пицикато.

Гудачки инструменти су ВИОЛИНА, ВИОЛА, ВИОЛОНЧЕЛО и КОНТРАБАС.

Најзначајнији састави гудачких инструмената су ГУДАЧКИ КВАРТЕТ и ГУДАЧКИ ОРКЕСТАР. Такође, у оквиру СИМФОНИЈСКОГ ОРКЕСТРА, гудачки инструменти имају највећу улогу.

Гудачки квартет је састав од 4 гудачка инструмента и то: 2 виолине (прве и друге - свирају различите мелодије), једне виоле и једног виолончела. Најзначајније гудачке квартете написали су Франц Шуберт и Лудвиг ван Бетовен.

Трзалачки инструменти

Трзалачки инструменти су подгрупа жичаних инструмената код којих се тон добија трзањем жица. Трзање жица се изводи прстима или малим пластичним троугластим делом, који се зове трзалица.Најзначајнији трзалачки инструмент је харфа, најпопуларнији трзалачки инструмент је, сигурно, гитара, а у тој групи се налазе још и мандолина, као и разне врсте тамбура.Стари инструменти, од којих данашњи трзалачки инструменти воде порекло су и лира, китара и лаута.

Дувачки инструменти

Дувачки инструменти су они код којих се тон добија дувањем ваздуха у цев инструмента.

На висину тонова утичу два јако битна елемента - дужина и ширина цеви и количина ваздуха која се дуне у цев. Облик цеви, као ни материјал, нису пресудни која ће се висина добити на одређенеом инструменту, али уколико су цеви дуге и уколико су цеви широке добијаће се нижи тонови, а уколико су цеви краће и тање, добијаће се виши тонови. Када је количина ваздуха у питању, он је пресудан у висини добијеног тона. Уколико је количина ваздуха која се дуне у цев већа, добиће се виши тонови, а уколико је количина ваздуха слабија, добијају се нижи тонови. Ваздух утиче и на јачну тонова, па су тако најнижи тонови, за које је потребно најмање ваздуха, тихи, тонови у средини су најпријатнији за слушање и са њима се може јако лепо динамички нијансирати, а највиши тонови, за које је потребно и највише ваздуха, су продорни и светли.

У зависности од материјала од ког су направљени, као и од технике свирања, делимо их на две групе:

-ДРВЕНИ ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

-ЛИМЕНИ ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

ДРВЕНИ ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

Дрвени дувачки инструменти су направљени од дрвета, са техником свирања заснованој на отварању и затварању рупица које се налазе на цеви. Иако сам назив ове групе дувачких инструмената јасно говори да су инструменти у овој групи направљени од дрвета, ипак неки инструменти из ове групе одступају од тога, па су делимично или потпуно, направљени од метала. То су флаута, пиколо, саксофон, бас-кларинет.

Начин на који се ваздух дува у цев није исти код свих инструмената, па их разликујемо на следећи начин:

  1. Дрвени дувачки инструменти са директним удувавањем ваздуха у цев - У првој групи се налазе ФЛАУТА и ПИКОЛО.
  2. Дрвени дувачки инструменти са писком са једноструким тршчаним језичком -Писак са једним тршчаним језичком имају КЛАРИНЕТ, БАС-КЛАРИНЕТ и САКСОФОН. 
  3. Дрвени дувачки инструменти са писком са двоструким тршчаним језичком - Двоструки тршчани језичак имају ОБОА, ЕНГЛЕСКИ РОГ, ФАГОТ и КОНТРАФАГОТ.

ЛИМЕНИ ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

Лимени дувачки инструменти су праве се од жутог, месинганог, танко пресованог лима. У новије време праве се и од легуре зване "ново сребро" коју чине бакар и никл, а понекад и цинк, калај, олово и кадмијум. Изузетно се лимени дувачки инструменти праве и од правог сребра. Због овог састава лимене дуваче често називају и "блех музика" (лимена музика).

На врху цеви ових инструмената налази се наусник, преко кога се ваздух дува у цев инструмента. Наусник је у два облика - ЛЕВКАСТИ (хорне и тубе) и ЧАШИЧАСТИ (код трубе и тромбона).

Промена висине тона се врши на три начина:

  1. променом дужине цеви, која се дешава "укључивањем и искључивањем" продужних цеви (код тромбона постоји повлачак)
  2. променом количине ваздуха која се дуне у цев инструмента (већа количина ваздуха - виши тонови, мања количина ваздуха - нижи тонови)
  3. променом облика усана и усне дупље (као код звиждања)

Лимени дувачки инструменти су ТРУБА, ТРОМБОН, ХОРНА и ТУБА.

УДАРАЧКИ ИНСТРУМЕНТИ

Ударачки инструменти су они музички инструменти код којих се тон добија ударањем. То је најстарија и најбројнија група инструмената.На основу тонова који се добијају ударом, ове инструменте можемо да поделимо у две групе:

  1. Ударачки инструменти са одређеном висином тона (мелодијске ударачке инструменте) код којих тонови имају висину и њима може да се одсвира једноставна или сложенија мелодија
  2. Ударачки инструменти са неодређеном висином тона (ритмички ударачки инструменти) код којих тонови немају висину и на њема не може да се изводи мелодија, већ само ритам.


СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР је највећи оркестарски састав који постоји. Састоји се од, скоро, 100 инструмената из различитих група. Највише је виолина и осталих гудачких инструмената. Ту су и сви дувачки инструменти, као и ударачки инструменти. Оркестром управља диригент.

MUZIČKO SVEZNANJE - enciklopedija muzike na linku https://musicomniscience.wordpress.com/

7. Разред

Страница у изради.

НАСТАВНИ ПЛАН И ПРОГРАМ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА VII РАЗРЕД

1 час недељно, 36 часова годишње

Циљ и задаци

Циљ наставе музичке културе јесте да се осигура да сви ученици стекну базичну jeзичку и уметничку писменост и да напредују ка реализацији одговарајућих Стандарда образовних постигнућа,да се оспособе да решавају проблеме и задатке у новим и непознатим ситуацијама, да изразе и образложе своје мишљење и дискутују са другима, развију мотивисаност за учење и заинтересованост за предметне садржаје, као и да

- упознавају музичке културе кроз обраду тема повезаних са музиком различитих епоха

- развију музикалност и креативност

- негују смисао за заједничко и индивидуално музицирање у свим облицима васпитно-образовног рада са ученицима.

Задаци наставе музичке културе јесу:

- стварање разноврсних могућности да кроз различите садржаје и облике рада током наставе музичке културе сврха, циљеви и задаци образовања, као и циљеви наставе музичке културе буду у пуној мери реализовани

- стицање знања о музици различитих епоха

- развијање способности извођења музике (певање/свирање)

- развијање навике слушања музике, подстицање доживљаја и оспособљавање за разумевање музике

- подстицање креативности у свим музичким активностима (извођење, слушање, истраживање и стварање музике)

- даље упознавање основа музичке писмености и изражајних средстава музичке уметности;

- стварање одељенских ансамбала.

Оперативни задаци

Оперативни задаци су:

- певање и свирање, по слуху и из нотног текста; песме и теме из познатих композиција

- упознавање музикe праисторије, античке епохе, средњег века, ренесансе, барока и класицизма кроз сагледавање друштвене функције музике, видова музицирања, карактеристичних жанрова, облика и инструмената епохе, као и најистакнутијих стваралачких личности

- утврђивање појмова из основа музичке писмености

- обрада мелодијског мола, обрада акорада на главним ступњевима, појам каденце

- обрада мешовитих тактова (7/8, 5/8 - на примерима народних песама)

- утврђивање и обрада појмова мелодија, ритам, метар, темпо, динамика, хармонија, полифонија, хомофонија, фактура.