СТРАНИЦУ УРЕЂУЈЕ: ВЕСНА МИЛЕНКОВИЋ, СПЕЦ.ПРОФ.

МУЗИКОЛОГ И СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА МЕНАЏМЕНТ У ОБРАЗОВАЊУ

FILMSKA MUZIKA

Dzejms Horner - muzika iz filma Titanik

Dzon Wilijams - kompozitor i dirigent filmske muzike Ratovi zvezda

Dzon Wilijams - kompozitor i dirigent filmske muzike Sindlerova lista

Dzon Wilijams - muzika iz filma Bliski susreti trece vrste

Dzon Wilijams - muzika iz filma Bliski susreti trece vrste

Dzon Wilijams - muzika iz filma Sam u kuci

Dzon Wilijams - muzika iz filma Hari Poter

Hans Cimer - muzika iz filma Interstelar

Hans Cimer - muzika iz filma Kralj lavova

Lin-Manuel Miranda - muzika iz filma Vajana

Olivia Foai - numera Tulou tagaloa  iz filma Vajana

Dzon Beri - muzika iz filmova o Dzejmsu Bondu

Nino Rota - muzika iz filma Kum

Filmska muzika kompozitora i dirigenta Enia Morikonea

Наша забавна музика кроз време...

Џез

Џез

Џез је музички жанр настао у Америци на самом почетку ХХ века у тренутку када је "дошло до спајања црначке духовне и световне музике са европским инструментима".

Настао је у Њу Орлеансу, граду и луци у Америци. Ту су прво стизали бродови из Африке са црнцима који су двођени у Америку да би били робови. Музика коју су они изводили била је вокална. То су, такозвани, "негро спиритуали" (црначке духовне и световне песме). Када су те песме кренуле да се изводе на инструментима који су у Америку стигли из Европе, сматра се да је настао џез.

Основна карактеристика џеза је ИМПРОВИЗАЦИЈА. То је тренутно извођење музичке теме, без нотног записа и са пуно измена. Имрповизација се никада не изводи два пута иста, већ се сваки пут изводи другачија. у песми која следи, на почетку се чује главна тема (мелодија) у извођењу Еле Фицџералд, а затим следе вокалне и инструменталне импровизације те теме.

У једном џез саставу постоје три групе инструмената: солистички (труба, вибрафон, кларинет, клавир...), хармонски (гитара, клавир, контрабас...) и ритмички (ритaм секција-велики бубањ, добош, чинеле..). На снимку који следи можете да видите трубу и саксофон у улози солстичких инструмената, а иза њих клавир и контрабас као хармонске инструменте и "бубњеве" као ритмичке инструменте. У појединим тренуцима и клавир и контрабас и бубњеви преузимају улогу солистичких инструмената и то током импровизација.

Током свог постојања џез је прошао кроз више развојних фаза: Њу Орлеанс стил, тј. "врући" џез, диксиленд, чикашки стил, симфонијски џез, свинг, би-бап, "хладни" џез, прогресивни стил, модерни џез...

Џез музичари су комплетни музичари (и композитори и извођачи), а најпознатији светски музичари свих времена су: Луис Армстронг, Кинг Оливер, Сидни Беше, Дјук Елингтон, Бени Гудман, Каунт Бејзи, Лајонел Хемптон, Чарли Паркер, Дизи Гилеспи, Мајлс Дејвис, Ђанго Рајхарт, Ела Џицџералд, Били Холидеј...

Џез је утицао на уметничку музику и то у делима Стравинског, Дебисија, Равела, Џорџа Гершвина...

Џорџ Гершвин

(1898-1937)

Амерички композитор. Његова најзначајнија дела су "Рапсодија у плавом", "Американац у Паризу", као и прва џез опера "Порги и Бес" из које је чувена нумера Summertime.

Мјузикл

Мјузикл

Мјузикл је жанр у филмској и позоришној уметности настао почетком XX века. Мјузикл је настао из потребе за забавом позоришне публике. Тематика мјузикла може бити прича из свакодневног живота или прерађено књижевно дело. Либрета мјузикла су најчешће заснована на вредним литерарним остварењима - књижевном тексту позоришних комада или романа, а музичке тачке носе обележја америчке забавне и џез музике. Балет је саставни део драмске радње, па је и улога кореографа истакнута у реализацији појединих музичких комедија. Најпознатији мјузикли су Коса, Пољуби ме, Кејт, Цигани лете у небо, Виолиниста на крову, Неки то воле вруће, Јадници, Чикаго, Светлости позорнице, Андра и Љубица, Солитер, Гимнастика за два цванцика.

Драмска радња се исказује говором, глумом, певањем и игром.

Оперета

Оперета

Оперета је музички облик сличан опери, али се од ње разликује по томе што је краћа од опере и комичног садржаја. Остали делови су исти као у опери - изводи се певањем, свирањем, играњем и глумом, има чинове, арије, увертиру, дуете, балетске, хорске, оркестарске нумере, диригента, редитеља, костимографа, сценографа...

Настала је у Француској у 19. веку од стране значајног француског композитора Жака Офенбаха. Пошто је и сам био оперски композитор, а и редовни посетилац оперских представа, Офенбах је приметио неколико ствари у опери које је пожелео да промени. Опере су обично биле јако дуге са тужним крајем и јако скупим улазницама. Осмислио је музички облик сличан опери, али за широке народне масе са приступачном ценом улазница, комичног садржаја и краћег трајања од опере. Пошто у почетку није имао велику подршку својих колега, морао је да се сналази на разне начине. Почео је од изнајмљеног позиришта са јако малим извођачким саставом, а завршио као један од најзначајнијих и најбогатијих француских композитора. Тематику је проналазио у свакодневном животу Француске, пружајући својој публици прилику да се од срца смеју познатим личностима Француске и њиховим догодовштинама. Његова најзначајнија оперета је "Орфеј у подземљу" из које је чувена мелодија "Кан-кан".

Популарност његових оперета се толико проширила, да се за њих чуло до Беча у коме је живео чувени "краљ валцера", Јохан Штраус-млађи. Већ чувен по својој музици за балове без проблема је кренуо са писањем оперета. Његова најзначајнија оперета је "Слепи миш" .

Oпера

ШТА ЈЕ ОПЕРА?

Опера је музичко-сценски, вокално-инструментални облик у коме се драмска радња изводи певањем, свирањем, играњем и глумом.

Музички облик је зато што се изводи музичким елементима.

Сценски облик је зато што има драмску радњу и у њој се глуми.

Вокални облик је зато што се у њој пева.

Инструментални облик је зато што се у њој свира.

Опера је настала у Италији, у Фиренци, 1596. године. Композитор прве опере је ЈАКОПО ПЕРИ, а она се звала "ДАФНЕ". Настала је као пројекат групе музичара и књижевника окупљених у удружење "Фирентинска камерата" са идејом оживљавања старог античког музичко-драмског облика ГРЧКА ТРАГЕДИЈА, али након стварања дела испоставило се да се ради о много сложенијој композицији. У почетку нису знали како да назову музички облик који су створили, па су му дали име "OPERA PER MUSICA" што у преводу значи "музичко дело". Касније је овај израз скраћен, па је остало само ОПЕРА, како је остало до данашњег дана. У почетку су опере биле сачињене само од низа делова, али у романтизму добијају јасну форму налик драмским (позоришним) делима.

ИЗВОЂАЧИ И ДЕЛОВИ ОПЕРЕ

Извођачи опере су соло-певачи, хорски певачи, балетски играчи и свирачи симфонијског оркестра. Глумаца као извођача нема зато што се глумом баве сви извођачи који се налазе на позорници (соло-певачи, оперски певачи и балетски играчи).

Пошто је опера слична класичним драмским делима (позоришним представама), она се по својој форми и облику, такође, састоји од чинова, којих може да буде 3-4, чинови се састоје од сцена, а сцене се састоје од слика.

У зависности од извођача опера се изводи на различите начине и зато се састоји од разноврсних извођачких делова:

АРИЈА - део кога изводи соло-певач сам певајући. Ту се још могу срести ДИЈАЛОГ (два соло-певача певају наизменично), ДУЕТ (два соло-певача певају истовремено), ТРИО (три соло-певача певају истовремено), КВАРТЕТ (четири соло-певача певају истовремено), КВИНТЕТ (пет соло-певача певају истовремено)...

РЕЧИТАТИВ - део кога изводи соло-певач сам изговарајући текст уз музику

ХОРСКА НУМЕРА - део кога изводи хор уз музичку пратњу

БАЛЕТСКА НУМЕРА - део кога изводе балетски играчи

ОРКЕСТАРСКА НУМЕРА - део кога изводи оркестар, а тренутно на сцени нема било каквих других дешавања

УВЕРТИРА - део кога изводи оркестар на почетку опере (увод у оперу)

Главни извођачи опере су соло-певачи. Они изводе све главне и споредне појединачне улоге. Подела улога се врши на основу њиховог квалитета и висине гласа. По висини гласа, сви гласови се деле на:

ЖЕНСКЕ

СОПРАН (ita.sopra-преко) - највиши женски глас

МЕЦОСОПРАН (ita.mezzo-пола) - средњи женски глас

АЛТ (lat.altus-висок) - најнижи женски глас

МУШКЕ

ТЕНОР (lat.tenere-држати) - највиши мушки глас

БАРИТОН (grč.baritovos-дубоко, тешко) -средњи мушки глас

БАС (ita.basso-низак) - најнижи мушки глас

Приликом стварања опере, композитори су се, углавном придржавали правила, да млађим ликовима компонују мелодије за више гласове (сопран, мецосопран, тенор), а за старије ликове ниже мелодије за бас, баритон или алт. Хор и балет у свакој опери имају улогу народа, масе...

ОПЕРСКЕ КУЋЕ

Опере се изводе у специјализованим установама које су у потпуности опремљене за то - ОПЕРСКИМ КУЋАМА. Свака оперска кућа мора испод позорнице да има део за оркестар.

Најзначајнија особа у стварању једне опере је композитор. Он се бави компоновањем (стварањем музике). Да би кренуо за осмишљавањем музике мора да има припремљен текст опере, тј. ЛИБРЕТО. То је литерарно прерађени текст за оперу, а особа која то обавља је ЛИБРЕТИСТ, по занимању најчешће књижевник. Тематика може да буде разноврсна - од романа и дрмских дела, преко историјских догађаја до потпуно нових, измишљених прича. Брзина и начин којом ће композитор стварати једно дело је потпуно индивидуално и зависи од навике, композитора, његове маште, инспирације, времена, других обавеза... у историји музике било је музичара који су стварали опере за 15-так дана, али и оних који су их писали по 20 година и нису их завршили. У сваком случају колико год тај процес трајао, када се заврши писање опере сви написани делови се спајају у заједнички нотни запис који се зове ПАРТИТУРА. То је огромна књига у којој једна страна представља само један ред нотног записа кога сачињава читав низ линијских ситема за сваког извођача посебно.

Последња ставка у представљању једне опере је њена припрема за извођење, која попут стваралаштва, није нимало лака. Свака оперска кућа прави репертоар опера које ће се те сезоне (сезона почиње у октобру) припремати. Одређују се две најбитније особе за припрему сваке нове опере, а то су ДИРИГЕНТ и РЕДИТЕЉ. Њих двојица, заједничким снагама, анализирају оперу коју су добили за припрему и осмишљавају њен изглед. Након подела улога извођачима, а то се ради у зависности од могућности оперске куће (и финансијске и извођачке), прелази се на припрему. Диригент припрема све музичке делове, а редитељ све глумачке и остале делове опере. Диригент редовно одржава пробе уз помоћ КОРЕПЕТИТОРА са свим певачим и хором, као и пробе са сваком групом инструмената у оркестру посебно. Затим прелази на групне пробе, а затим и на заједничке пробе. Балет за то време, такође уз помоћ корепетитора, али и КОРЕОГРАФА увежбава играчки део. Кореограф ради и сапевачима око делова када они треба да се крећу по сцени или чак и играју. За све то време редитељ износи своје идеје КОСТИМОГРАФУ и СЦЕНОГРАФУ који у складу са тим идејама осмишљавају и праве нацрте о костимима за извођаче и изгледу сцене. Ретко када се праве нови костими за све извођаче, већ се углавном за хор и споредне ликове користе костими које свака оперска кућа има већ у својој гардероби и који се по потреби преправљају. Израдом костима бави се велики број људи и то кројачи, обућари, власуљари (праве перике), фризери, шминкери... И када је израда сцене у питању нацрти морају да буду прецизни и добро осмишљени да би се сценографија у одређеном тренутку склонила са сцене што је брже и лакше могуће, као и друга сцебографија поставила што брже. У изради сценографије укључени су столари, молери, елктричари, кројачи, људи који се баве специјалним ефектима...

Када се све припреми и увежба долази се до ГЕНЕРАЛНЕ ПРОБЕ, након које следи прво извођење ПРЕМИЈЕРА, а након ње иду РЕПРИЗЕ. Током самог извођења још две особе су јако битне, а то су ШАПТАЧ који помаже певачима у случају да забораве текст и ИНСПИЦИЈЕНТ који је уз сарадњу својих помоћника задужен за сва дешавања иза сцене - да извођачи на време изађу на сцену, да се промени сценографија, да се спусти или подигне завеса на време, да се упале, пригуше или угасе светла. да се пусте специјални ефекти у одговарајућем тренутку...

РОМАНТИЗАМ је период XIX века. Карактерише га изражавање емоција и различитих расположења и стваралаштво које се ослања на осећања.

Када су инструменти у питању клавир преузима вођство од виолине. Примат који је имао у делима клачичара, постаје још наглашенији у романтизму. Технички се усавршава током XIX века и развија техника врхунског умећа свирања - виртуозитета. Појављују се прави пијанисто виртуози - Фредерик Шопен, Франц Лист... Ово изванредно умеће свирања, којим су се првобитно бавили сами композитори, најављује појаву занимања ИЗВОЂАЧ МУЗИКЕ.

С обзиром да уметничка дела одражавају тренутно расположење композитора настаје читав низ кратких композиција - минијатура, првенствено за клавир, али и глас и клавир...

Најпопуларнији су били следећи музички облици:

СОЛО-ПЕСМА (композиција за соло-певача уз клавирску пратњу).

ЕТИДА (технички изузетно захтевна композиција која служи за увежбавање технике свирања, а у неким случајевима има и концертни карактер).

ИМПРОМПТИ (композиција слободног облика, делује као импровизација).

БАЛАДА (драматичне композиције, најчешће тмурне, наративног карактера).

Током романтизма долази до повезивања различитих уметности, занимања за прошлост, историјске теме и слично при чему се ствара ПРОГРАМСКА МУЗИКА. Насупрот апсолутној музици, то је била музика којом се описује нешто (личност, природа, историјски догађај, слика, књижевно дело...).

Иако се појављује пуно нових музичких облика, у романтизму место налазе и музички облици класицизма и старијих периода. Реч је, нарочито, о великим музичким целинама - опери, концерту, симфонији, камерним делима, сонатама, а балет постаје самостални музички облик. Током романтизма граде се посебне зграде у којима се изводи музика (концертне дворане и оперске куће).Многи народи се по први пут укључују у европско музичко стваралаштво. То су углавном словенске земље, а најзначајније су Русија, Пољска, Мађарска, Чешка. Наша земља, такође, добија своје прве школоване музичаре. Музичком развоју се активније враћају и скандинавске земље.

Ствара се нови вид компоновања - национални, другачије назван НАЦИОНАЛНЕ ШКОЛЕ. Музичари користе музичку традицију свог народа - народне мелодијске и ритмичке мотиве, језик, дела својих књижевника, своје легенде, историјске догађаје...

Посебно интересовање за фолклор доводи до стилизације народних игара. СТИЛИЗОВАНЕ ИГРЕ су народне игре, које су нашле своје место у уметничкој музици. Изводе се концертно и уз њих не може да се игра. најзначајније игре које су добиле и своју стилизовану варијанту су мазурка, полонеза, валцер, полка, чардаш, коло...

Музика у Србији почиње са развојем средином XIX века. Стилски оквири у којима се развијала били су блиски европским. Разлог томе је што су се наши први музичари школовали у западноевропским земљама, које су у музици поставиле темеље.

Први школовани српски музичар био је Корнелије Станковић, свестрани музичар - пијаниста, композитор и хоровођа. Посебан историјски значај има његово записивање и обрада српског народног црквеног појања, као и српских народних песама.

Први видљиви помаци у развоју српске уметничке музике уочавају се у периоду од краја XIX века до почетка XX века. То је време када се основане важне институције музичког живота у Србији - позоришта у Новом Саду и Београду, прва оперска кућа на Булевару Жарка Савића у Београду, Оркестар краљеве гарде, Српска музичка школа у Београду, Музичка школа у Новом Саду и музичка школа "Станковић" у Београду, значајни хорски ансамбли на челу са Београдским певачким друштвом.

Два најзначајнија музичара овог периода су Јосиф Маринковић и Стеван Стојановић Мокрањац. Поред њих појављује се и млађа генерација аутора, такозване, "београдске школе" - Станислав Бинички, Петар Коњовић, Стеван Христић, Милоје Милојевић...

Списак најзначајнијих композитора романтизма:

Карл Марија Вебер

Франц Шуберт

Хектор Берлиоз

Феликс Менделсон

Роберт Шуман

Рихард Вагнер

Јохан Штраус - млађи

Јоханес Брамс

Густав Малер

Николо Паганини

Ђоакино Росини

Ђузепе Верди

Ђакомо Пучини

Винченцо Белини

Михаил Иванович Глинка

Александар Бородин

Модест Мусоргски

Петар Иљич Чајковски

Николај Римски-Корсаков

Фредерик Шопен

Франц Лист

Камиј Сен-Санс

Жорж Бизе

Жак Офенбах

Антоњин Дворжак

Беджих Сметана

Едвард Григ

Корнелије Станковић

Јосиф Маринковић

Стеван Стојановић Мокрањац

8. Разред

Страница у изради.

НАСТАВНИ ПЛАН И ПРОГРАМ МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ ЗА VIII РАЗРЕД

1 час недељно, 34 часа годишње

Циљ и задаци

Циљ наставе музичке културе јесте да се осигура да сви ученици стекну базичну уметничку писменост и да напредују ка реализацији одговарајућих Стандарда образовних постигнућа, да се оспособе да решавају проблеме и задатке у новим и непознатим ситуацијама, да изразе и образложе своје мишљење и дискутују са другима, развију мотивисаност за учење и заинтересованост за предметне садржаје, као и да

- упознају музичке културе путем обраде тема повезаних са музиком различитих епоха;

- развију музикалност и креативност;

- негују смисао за заједничко и индивидуално музицирање у свим облицима васпитно-образовног рада са ученицима.

Задаци наставе музичке културе су следећи:

- стварање разноврсних могућности да кроз различите садржаје и облике рада током наставе музичке културе сврха, циљеви и задаци образовања, као и циљеви наставе музичке културе буду у пуној мери реализовани

- стицање знања о музици различитих епоха

- стицање знања о музици различитих епоха;

- развијање способности извођења музике (певање/свирање);

- развијање навике слушања музике, подстицање доживљаја и оспособљавање за разумевање музике;

- подстицање креативности у свим музичким активностима (извођење, слушање, истраживање и стварање музике);

- даље упознавање изражајних средстава музичке уметности;

- оформити и неговати рад школског ансамбла.

Оперативни задаци

Ученик уме да:

- препозна основне елементе музичке писмености - опише основне карактеристике:

-- музичких инструмената;

-- историјско-стилских периода;

-- музичких жанрова;

-- народног стваралаштва.

Ученик уме да анализира повезаност:

- музичких елемената и карактеристика музичких инструмената са музичком;

- изражајности (нпр. брз темпо са живахним карактером);

- структуре и драматургије одређеног музичког жанра (нпр. оперски финале са

- догађајима у драми);

- облика народног музицирања са специфичним контекстом народног живота.

Ученик:

- зна функцију елемената музичке писмености и извођачких састава у оквиру музичког дела;

- разуме историјске и друштвене околности настанка жанра и облика музичког фолклора;

- критички и аргументовано образлаже свој суд;

- уме креативно да комбинује изражајне музичке елементе у естетичком контексту (одређени музички поступак доводи у везу са жељеним ефектом).

Ученици умеју да:

- препознају теме из познатих композиција домаћих и страних аутора;

- упознају музику различитих жанрова ;

- буду ангажовани у свим музичким активностима и сами стварају музику;

- активно учествују у припремању програма за такмичења и јавне наступе;

- стечена стваралачка искуства и искуства у слушању музике користе за процену својих и других музичких дела.